OČI ONE MAROKANKE
Već petnaest godina ne mogu da zaboravim oči one Marokanke! Uopšte ne znam zbog čega su mi se uvrežile u sećanju – kao rezbarski nož u meko drvo blagorodnog oraha! – ali mi je sasvim jasno da se ni u narednih petnaest godina taj pogled neće skinuti sa mene, niti će te oči izbledeti iz svesti. Ni u narednim, niti u bilo kojim godinama. Nikada!
Beše, nekako, vrelo podne. Peklo je sunce. „Suk” – pijaca u svim arapskim gradovima – posebno je velika u Fesu; posebno u sredu. A kao te srede, čini se, nije bila nikada bogatija ni bučnija. Po žuto-crvenim zidovima tvrđave, dignute nad gradom, svetluca na stotine ručno tkanih ćilima, koji se suše na silnoj pripeci: tu, u „sukotu”, guraju se hiljade ljudi. Duge haljine prelivaju se u svim bojama, kao od svetle svile i ognja sašivene.
Prodavci vode, sa velikim kozjim mešinama, pričvršćenim na crn debeo štap, sa poslužavnicima, u kojima behu desetine čaša, odskakahu od ludog šarenila, sa velikih šapki, sa kojih bleskaju zvona i novčići, pričvršćeni po širokim obodima; na nekoliko improvizovanih čistina – kao na usamljenim livadama u velikoj i gustoj šumi – nastupaju narodni, ulični teatri, ili samo po jedan osamljeni igrač, zanesen u svoj monolog. Jedan prodavac na sav glas viče da poseduje kože od leoparda – „… kože od poslednjih marokanskih leoparda, sa područja Visokog Atlasa, i jedna koža poslednjeg berberskog lava, sa prvoklasnom karakterističnom crnom grivom!”
Prodavci vode, sa velikim kozjim mešinama, pričvršćenim na crn debeo štap, sa poslužavnicima, u kojima behu desetine čaša, odskakahu od ludog šarenila, sa velikih šapki, sa kojih bleskaju zvona i novčići, pričvršćeni po širokim obodima; na nekoliko improvizovanih čistina – kao na usamljenim livadama u velikoj i gustoj šumi – nastupaju narodni, ulični teatri, ili samo po jedan osamljeni igrač, zanesen u svoj monolog. Jedan prodavac na sav glas viče da poseduje kože od leoparda – „… kože od poslednjih marokanskih leoparda, sa područja Visokog Atlasa, i jedna koža poslednjeg berberskog lava, sa prvoklasnom karakterističnom crnom grivom!”
Probih se kroz sva ta tela, mirise, zvuke, izmešanih sa toplotom sunca u neponovljivu koncentraciju čulnih nadražaja. Na jednom užetu, uistinu, visilo je jedno veliko leopardovo krzno… Okretoh se da potražim i lavlje krzno, da bi me te oči bukvalno progutale. Sve iščeze, tako brzo, svi zvuci zamreše, samo za tren razumeh da se rasplinjuju zidovi crvene tvrđave i da cveće – ćilimi, venu i blede; kao da beše sasvim umanjen električni napon u nekoj bioskopskoj sali!
Žena, vlasnica očiju, autorka pogleda, beše ili prosjakinja ili kraljica. Prosjakinja – po tome što je išla peške, bosa, što beše u nekakvoj dronjavoj, pohabanoj haljini, i što nemaše pratilju; kraljica, po koraku i stavu, po načinu na koji je nosila svoje prnje, po tome što su joj se svi sklanjali s puta i kao da su joj se klanjali. Oči behu direktno uprte u mene. I pored toga što se u to vreme, i u tom delu Maroka, sve žene pokrivaju tako da im se mogu samo oči videti – veliki broj njih otkriva samo jedno oko, i što oči, još pažljivo našminkane, sa eliminacijom celog lica skrivenog u šamiju, mnogo dobijaju na izražajnoj moći – ništa slično do tada nisam ni video ni doživeo. Njeno lice beše otkriveno, oči bez šminke – pa ipak, same oči nisu dozvoljavale da se bilo šta drugo vidi, niti u nešto drugo da se pogleda.
Modrozelene, kao kamen Mauritanije, te oči do današnjeg dana, za mene otelotvoravaju svu tajnovitost, energiju i onu kobnu magiju, što se nalazi samo u čovekovom pogledu; do današnjeg dana taj se pogled ni za trenutak nije skidao sa mene.
Noumenologija tela, Ferid Muhić
Izvornik: Povelja XXXVII, dodatak br. 7
Izvornik: Povelja XXXVII, dodatak br. 7