Oči one Marokanke, Ferid Muhić

Oči one Marokanke, Ferid Muhić

OČI ONE MAROKANKE 


Već petnaest godina ne mogu da zaboravim oči one Marokanke! Uopšte ne znam zbog čega su mi se uvrežile u sećanju – kao rezbarski nož u meko drvo blagorodnog oraha! – ali mi je sasvim jasno da se ni u narednih petnaest godina taj pogled neće skinuti sa mene, niti će te oči izbledeti iz svesti. Ni u narednim, niti u bilo kojim godinama. Nikada! 

Beše, nekako, vrelo podne. Peklo je sunce. „Suk” – pijaca u svim arapskim gradovima – posebno je velika u Fesu; posebno u sredu. A kao te srede, čini se, nije bila nikada bogatija ni bučnija. Po žuto-crvenim zidovima tvrđave, dignute nad gradom, svetluca na stotine ručno tkanih ćilima, koji se suše na silnoj pripeci: tu, u „sukotu”, guraju se hiljade ljudi. Duge haljine prelivaju se u svim bojama, kao od svetle svile i ognja sašivene. 


Prodavci vode, sa velikim kozjim mešinama, pričvršćenim na crn debeo štap, sa poslužavnicima, u kojima behu desetine čaša, odskakahu od ludog šarenila, sa velikih šapki, sa kojih bleskaju zvona i novčići, pričvršćeni po širokim obodima; na nekoliko improvizovanih čistina – kao na usamljenim livadama u velikoj i gustoj šumi – nastupaju narodni, ulični teatri, ili samo po jedan osamljeni igrač, zanesen u svoj monolog. Jedan prodavac na sav glas viče da poseduje kože od leoparda – „… kože od poslednjih marokanskih leoparda, sa područja Visokog Atlasa, i jedna koža poslednjeg berberskog lava, sa prvoklasnom karakterističnom crnom grivom!” 

Probih se kroz sva ta tela, mirise, zvuke, izmešanih sa toplotom sunca u neponovljivu koncentraciju čulnih nadražaja. Na jednom užetu, uistinu, visilo je jedno veliko leopardovo krzno… Okretoh se da potražim i lavlje krzno, da bi me te oči bukvalno progutale. Sve iščeze, tako brzo, svi zvuci zamreše, samo za tren razumeh da se rasplinjuju zidovi crvene tvrđave i da cveće – ćilimi, venu i blede; kao da beše sasvim umanjen električni napon u nekoj bioskopskoj sali! 

Žena, vlasnica očiju, autorka pogleda, beše ili prosjakinja ili kraljica. Prosjakinja – po tome što je išla peške, bosa, što beše u nekakvoj dronjavoj, pohabanoj haljini, i što nemaše pratilju; kraljica, po koraku i stavu, po načinu na koji je nosila svoje prnje, po tome što su joj se svi sklanjali s puta i kao da su joj se klanjali. Oči behu direktno uprte u mene. I pored toga što se u to vreme, i u tom delu Maroka, sve žene pokrivaju tako da im se mogu samo oči videti – veliki broj njih otkriva samo jedno oko, i što oči, još pažljivo našminkane, sa eliminacijom celog lica skrivenog u šamiju, mnogo dobijaju na izražajnoj moći – ništa slično do tada nisam ni video ni doživeo. Njeno lice beše otkriveno, oči bez šminke – pa ipak, same oči nisu dozvoljavale da se bilo šta drugo vidi, niti u nešto drugo da se pogleda.

Modrozelene, kao kamen Mauritanije, te oči do današnjeg dana, za mene otelotvoravaju svu tajnovitost, energiju i onu kobnu magiju, što se nalazi samo u čovekovom pogledu; do današnjeg dana taj se pogled ni za trenutak nije skidao sa mene.



Noumenologija tela, Ferid Muhić

Izvornik: Povelja XXXVII, dodatak br. 7




Whatsapp Button works on Mobile Device only

Pretraga. Dijakritički znaci su obavezni. Nakon toga pritisnite "enter".